˚Okruzena sam andjelima,ali ih ja nazivam svojim najboljim prijateljima.

tikitza | 05 Jun, 2009, 21:51 | Generalna | (270 Reads)

Althought time moves on,and thing may change..One thing is for sure i will never forget you!♥.
I'll be there till the end.And i hope with all my heart that you will always be my friends.{not everyone.}
Friends Are like quiet angles..Who lift us to our feet.
When our wings have trouble remembering how to fly.They stand by us and give us to strenght to try.♥

Uzimam album sa slikama.Pogled mi pada na sliku na kojoj sam bila dak-prvak.Sad gledam moje drugove i drugarice,pa ne mogu da se nacudim kako smo samo bili mali.Sad smo porasli,naucili sto sta i zavoleli se,ali eto priblizio se kraj skolske godine.Polako se rastajemo i svako ide svojim putem.Mozda cemo se nekad sresti...a mozda..:(..
uvek sam vas volela i uvek hocu.
Ostalo je jos 2 nedelje do kraja i ne zelim im reci "zbogom".
hocu da te 2 nedelje budu najlepse..da imamo najlepse uspomene.♥
Sad zatvaram album i gledam kroz prozor.Kisa pocinje da pada.U mojim ocima se pojavise suze.Nikad necu moci da razumem zasto nas rastavljaju kad rastanak tako boli.:(
 
***Sećate li se kako smo se sreli, upoznali i postali bliski? Bliski toliko da nas niko ne rastavi i preotme tajne i želje. Sećate li se svega?
***Bili smo deca, jedno drugome strana nepoznata i daleka. Želeli smo da se časovi što pre završe da bismo pobegli od obaveza. Vreme je prolazilo. Svaki novi dan u školi bila je nova radost i nova prilika da sretneš već znana lica i uzvratiš nečiji osmeh. Delili smo dobro i zlo. Zajedno smo lakše podnosili sve grdnje i nepravde, zajedno smo bili jači!
***A sada stojimo na raskrsnici sa bezbroj puteva i pitamo se kojim da krenemo. U meni se stalno javlja isto pitanje. Šta će se desiti ako odaberem pogrešan put, ,,slepu ulicu mog života? Da li će biti vremena da se okrenem i vratim na raskrsnicu? Ubeđujem sebe da više na to neću misliti.
***Došlo je vreme da jedni drugima kažemo ,,zdravo“ i krenemo odabranim putem. Da li ćemo se opet sresti? Da li ćemo ponovo biti zajedno na ovom mestu i da li ćemo se prepoznati? Ko zna? Na kraju nam ostaje samo jedno-zakletva da nikada nećemo zaboraviti prošlost koja će nas pratiti do kraja!
***Nikada nemojte zastati, samo koračajte jer život je prepun iznenađenja.♥



Boli saznanje da više nikada nećemo sedeti u onim klupama, da nećemo šetati po hodnicima naše škole. Nestaće sa nama svi naši nestašluci i neopravdani časovi, i tako postaće samo mrtvo slovo na papiru. Sva bežanja sa časova, prepisivanja na kontrolnim i došaptavanja nestaće u magli prošlosti. Tražićemo sve te sitnice u budućnosti, ali nikada nećemo moći u stvarnosti da ih dotaknemo, već samo u upomenama i sećanjima. Pitanje koje okupira naše misli je: zašto? Zbog čega, kada nam je skupa bilo lepo, kada smo se svi poštovali, pomagali i podržavali? Zašto kada smo uvek bili, svi za jednog, jedan za sve? Neko sigurno zna odgovor. Do sada smo se borili zajedno i išli svi istim putem, a od sada ćemo dalje morati sami, jer na raskrsnici života smo i vreme je da se potapšemo po ramenu i rastanemo. Sa tugom u očima i suzom na obrazu, obećavamo da ćemo i dalje ostati zajedno, a negde na dnu srca znamo da tako biti neće. Svako će otići svojim putem, istim i da hoćemo ne možemo. Ostaće skupa samo oni koji se najbolje međusobno poznaju i vole, možda i oni koji su iz istog mesta. Sa ostalima srešće se ponekad, u prolazu, sasvim slučajno. Popričaće i iznenadiće se onim što čuju jedni od drugih, razmeniće brojeve telefona u nadi da će se čuti, ali opet ništa neće biti kao pre. Teško je shvatiti, ali nas trideset teško da će ikada ponovo biti zajedno, kao svih ovih godina. Izabraćemo različite životne puteve koji će se možda nekad i ukrstiti.
Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=58319
Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0)